10

Konj

– Mama, da li konj može da nosi teret?
– Može, ali se ne koristi često za to.
– Zato što je popularan?
– Misliš – plemenit?
– Pa da.

Advertisements
13

Zadaci

– Šta će biti sa školom do osmog razreda? – upita Neša zabrinuto.
– Zašto me to pitaš?
– Zato što mi se čini da dobijamo sve lakše i lakše zadatke…

31

Zrnca, post festum

 

 

 

Počelo je kao čvrsta rešenost da ovaj odmor bude najbolji i najduži do sada i odluka da neću dozvoliti da ga bilo šta pokvari. Tako je i bilo. A ovo su neka od sakupljenih zrnaca:

 

Prostranstvo peska, mora i neba. Komocija koju je osećalo telo, pogled i duša. Obilje prostora na plaži za hodanje, stajanje, ležanje, gledanje, plivanje, bez nepoželjnih sudara sa drugim sličnim namernicima.

 

Ceduljica sa brojem telefona koju mi je krišom doturio zgodni konobar u piceriji gde smo Neša i ja ručali. – Znaš, kumo, dobili smo kupon za besplatni ručak – objasnio je Neša ovu situaciju.

 

Svaki pogled koji bi munjevito pobegao prema pučini, praćen velikim gutljajem čistog morskog vetra. Komadić mira koji bih tom prilikom složila u skladište. Napunjeno je.

 

Retki trenuci bezbrižnog plivanja oslobođenog brige za potomstvo. Potomak je obično bio zabavljen kopanjem rupe u pesku.

 

Srednjevekovni grad Šasi u staroj Zeti. Shas / Šas / Svač – je pomenut u XI veku kao episkopski grad, Mongoli su ga razorili 1242. godine u pohodu na Ulcinj. Obnovljen je ali je potpuno opustošen kada su ga Turci zauzeli 1571. godine. Jedan od kraljeva koji je njime vladao u IX veku bio je kralj Vladimir. Vladimir… ime kao da šumi kroz milenijume… kako to da nikad nisam čula za njega? Kasnije sam saznala da se zvao Jovan Vladimir a to ime mi je poznatije iz osnovnoškolske istorije. Prema legendi, kralj Vladimir je, zatočen od strane cara Samuila, u tamnici oslepljen. Samuilova ćerka Kosara se zaljubila u njega i da bi mu povratila vid, morala je sagraditi 365 crkava. Vladimiru se vratio vid i oni su živeli srećno sve dok Vladimir nije mučki ubijen odsecanjem glave. Sa tvrđave puca pogled na niziju gusto posutu kamenim ruševinama zaraslim u mediteransko bilje, jedva prepoznatljivim građevinama iz kojih se izdvajaju tri visoka vitka stuba.

 

Fantastična, bajkovita šuma kestenova od kojih su mnogi stari više od hiljadu godina, još iz vremena kralja Vladimira. Mudri kralj je, po legendi, doneo zakon da nijedan momak ne može da se oženi ako pre toga nije zasadio stablo kestena, jer je to bio jedan od važnijih izvora hrane. Neizbežno, premišljam koja bi obaveza danas bila u istoj meri na polzu naroda, i ne nalazim. Današnji momak bi jedva dočekao da obavezu ne ispuni jer se tada ne bi morao ženiti. Ili grešim?

 

Shvatanje i prihvatanje činjenice da sam na odmoru. Kao i uvek, to saznanje dolazi oko desetog dana, posle čega sledi opuštanje, zaboravljanje kalendara i časovnika. Ovog puta, imala sam dovoljno vremena da u toj činjenici uživam.

 

Pogled koji se pruža sa Rumije preko Skadarskog jezera na albansku obalu. Uvrnut osećaj – kao da sam istraživač svemira i otkrivam novu planetu sa artefaktima nepoznate civilizacije. Radoznalost i strepnja dok više zamišljam nego što vidim kroz udaljenu izmaglicu grad Skadar na obali jezera i odmah iza njega ogromne planine. Žalost što nisam uspela da odem do Skadra i testiram svoja predubeđenja.

 

Lepota Skadarskog jezera, morskija od mora samog. Jedino što nedostaje jeste neodoljivi slani miris.

 

Spokoj i tišina na ostrvu Beška, u podnožju srednjevokovne crkve okrenute prema pučini jezera. Prvi put sam poželela da negde ostanem zauvek.

 

Gostoprimstvo porodice Rondić kod koje smo boravili, prihvatanje mene i deteta kao članova porodice.

 

Energija mesta, muzike, ambijenta, trenera i svakog člana ponaosob koje su sve zajedno učinile da seminar tai chija krajem avgusta postane nezaboravan doživljaj. Grupa koja je posle samo 10 dana zajedničkog intenzivnog vežbanja postala uigrana i kompaktna. Ovo je bila kruna mog odmora.

 

Fotografisanje na plaži u smiraj dana, dodir belog satena i peska i odsjaj zalazećeg sunca na  uniformama. Logorska vatra uz šum talasa, zvezde krupne i bliske kao dukati. Ležala sam i dugo gledala u nebo.

 

Još se nisam pribrala. I to je deo šarma ovog odmora, ne pušta me, još bi da se družimo, da zadržimo te trenutke i da ih, kao klikere, premećemo i zveckamo njima. To ćemo i raditi, sve dok je moguće. Sve dok realnost ne napadne toliko ozbiljno da moram da se branim. A čak i tada ću u prve redove isturiti zrnca, nakupljeni mir, boje i mirise. Zato sam ih i skupljala.

 

20

Stigli i krenuli

Vratili smo se. Još se presabiramo ko smo, gde smo i što smo baš tu. Doneli smo mnogo zrnaca uspavanog peska, u odeći, kosi i na memorijskoj kartici. Imali smo i nezgode, ali se na  kraju sve dobro završilo. Više u slici ovde.

Nismo se ni osvestili a počela je školska godina. Neša je bio glavni sa svežim gipsom na ruci. Još slika ovde.