Mali – veliki dečak

Gledam najnovije slike svoga sina, snimljene dok piše domaći zadatak, potpuno obuzet poslom. Vidim njegov ozbiljni profil koji polako gubi dečije obrise, usta stisnuta u intelektualnom naporu, i ruku koja čvrsto drži olovku. Obuzima me seta. Sve ređe otkrivam naivna dečija očekivanja u njegovim očima i ubeđenje da je svet mesto prijatno kao dom. Pronalazim razočaranje, tugu, inat, ozlojeđenost, bes. Ušao je u bitku gde se pravila uče u toku borbe, a cilj je prilagoditi se. Ili ispadaš. Dobro mu ide. Ali cena mora da se plati.

Grli me više i češće nego ranije. Ujutru, dok je još mekan od sna, i dnevne brige još nisu zauzele svoja mesta, i uveče, dok se uspavljuje i želi da iz sigurnosti mojih ruku uplovi u san. Grli me i kad se pozdravljamo u školskom dvorištu, pre početka nastave, još uvek se ne obazirući na zadirkivanja drugova. Kad se popodne ponovo nađemo, posle napornog dana, ja zaboravim na posao, a on na školu, postoji jedna klupa ispred učionice na kojoj odsedimo naših pet minuta u zagrljaju. Zatim ustanemo i polako, čavrljajući, krenemo kući. I u toku popodneva, kad radeći kućne poslove naiđem pored njega. I kad ja priđem, jer sam se ga se zaželela. Posmatra me. Osećam na sebi pogled njegovih velikih ozbiljnih očiju. Analizira. Postavlja pitanja. Konstruiše pretpostavke i postavlja hipoteze. Otkriva nove činjenice i one su uvek prvi put otkrivene i niko drugi ne zna za njih. Tada se okrenem, pogledam ga u oči i nasmešim se. – Mnogo te volim – kažem. – Znam to – odgovara on. – Ali da te pitam…

Više ne traži da mu kupujem igračke. Umesto njih želi školski pribor, bojice, olovke „za dečake“, gumice koje dobro brišu. I lepe sveske koje drugi nemaju. – Kada ću pisati lepo kao ti? – pita me. – Kada budeš vežbao približno isto vreme – kažem. To ga ne privlači. Ništa što traži beskonačan broj ponavljanja istih dosadnih stvari. Otpuhne nestrpljivo i odmahne rukom. Naći će on već brži način za to. Odustala sam od prinude. Jednostavno ne vredi. Kad traži moju pomoć, on tačno zna na koji način i u kojoj meri želi da je dobije. Moje ideje o pomoći ga ne zanimaju. Ni lekcije, ni pridike. Ni kritika. Uči sam i sam se probija svojim logičkim lavirintima. Ako ga pitam da objasni kako je nešto uradio, ne ume. Ili ne želi. – Pa to je jednostavno tako, mama… Različito razmišljamo. Bila sam malo razočarana kad sam to shvatila, jer mi se čini da je moj način dobar i delotvoran. Ali znam da on ne može biti moja kopija. I ne treba da bude. Onda se opustim, isključim modul za projektovanje i planiranje i trudim se da ne propustim ni jedan od tih čudesnih trenutaka formiranja novog intelekta. Često mu je potrebno samo moje prisustvo kao podrška i priznanje da je u toku ozbiljan posao. I pohvala na kraju, ako je posao dobro obavljen.

Oscilujemo moj mali – veliki dečak i ja. U toku dana promenimo milion rapoloženja i stanja. Nije sve uvek lepo i često izbije varnica zbog različitosti temperamenta. Jutros, gledam ga kako trči prema školskim vratima, lepršajući kosom a preteška torba mu odskače na leđima. Tako je sićušan u odnosu na starije đake. Sreća i tuga se preteći skupljaju u grudima, i pre nego što krene neka izdajnička suza, duboko uzdahnem i žurno krenem u novi dan.