3

Mali – veliki dečak

Gledam najnovije slike svoga sina, snimljene dok piše domaći zadatak, potpuno obuzet poslom. Vidim njegov ozbiljni profil koji polako gubi dečije obrise, usta stisnuta u intelektualnom naporu, i ruku koja čvrsto drži olovku. Obuzima me seta. Sve ređe otkrivam naivna dečija očekivanja u njegovim očima i ubeđenje da je svet mesto prijatno kao dom. Pronalazim razočaranje, tugu, inat, ozlojeđenost, bes. Ušao je u bitku gde se pravila uče u toku borbe, a cilj je prilagoditi se. Ili ispadaš. Dobro mu ide. Ali cena mora da se plati.

Grli me više i češće nego ranije. Ujutru, dok je još mekan od sna, i dnevne brige još nisu zauzele svoja mesta, i uveče, dok se uspavljuje i želi da iz sigurnosti mojih ruku uplovi u san. Grli me i kad se pozdravljamo u školskom dvorištu, pre početka nastave, još uvek se ne obazirući na zadirkivanja drugova. Kad se popodne ponovo nađemo, posle napornog dana, ja zaboravim na posao, a on na školu, postoji jedna klupa ispred učionice na kojoj odsedimo naših pet minuta u zagrljaju. Zatim ustanemo i polako, čavrljajući, krenemo kući. I u toku popodneva, kad radeći kućne poslove naiđem pored njega. I kad ja priđem, jer sam se ga se zaželela. Posmatra me. Osećam na sebi pogled njegovih velikih ozbiljnih očiju. Analizira. Postavlja pitanja. Konstruiše pretpostavke i postavlja hipoteze. Otkriva nove činjenice i one su uvek prvi put otkrivene i niko drugi ne zna za njih. Tada se okrenem, pogledam ga u oči i nasmešim se. – Mnogo te volim – kažem. – Znam to – odgovara on. – Ali da te pitam…

Više ne traži da mu kupujem igračke. Umesto njih želi školski pribor, bojice, olovke „za dečake“, gumice koje dobro brišu. I lepe sveske koje drugi nemaju. – Kada ću pisati lepo kao ti? – pita me. – Kada budeš vežbao približno isto vreme – kažem. To ga ne privlači. Ništa što traži beskonačan broj ponavljanja istih dosadnih stvari. Otpuhne nestrpljivo i odmahne rukom. Naći će on već brži način za to. Odustala sam od prinude. Jednostavno ne vredi. Kad traži moju pomoć, on tačno zna na koji način i u kojoj meri želi da je dobije. Moje ideje o pomoći ga ne zanimaju. Ni lekcije, ni pridike. Ni kritika. Uči sam i sam se probija svojim logičkim lavirintima. Ako ga pitam da objasni kako je nešto uradio, ne ume. Ili ne želi. – Pa to je jednostavno tako, mama… Različito razmišljamo. Bila sam malo razočarana kad sam to shvatila, jer mi se čini da je moj način dobar i delotvoran. Ali znam da on ne može biti moja kopija. I ne treba da bude. Onda se opustim, isključim modul za projektovanje i planiranje i trudim se da ne propustim ni jedan od tih čudesnih trenutaka formiranja novog intelekta. Često mu je potrebno samo moje prisustvo kao podrška i priznanje da je u toku ozbiljan posao. I pohvala na kraju, ako je posao dobro obavljen.

Oscilujemo moj mali – veliki dečak i ja. U toku dana promenimo milion rapoloženja i stanja. Nije sve uvek lepo i često izbije varnica zbog različitosti temperamenta. Jutros, gledam ga kako trči prema školskim vratima, lepršajući kosom a preteška torba mu odskače na leđima. Tako je sićušan u odnosu na starije đake. Sreća i tuga se preteći skupljaju u grudima, i pre nego što krene neka izdajnička suza, duboko uzdahnem i žurno krenem u novi dan.

Advertisements
12

Crisis

Kriza inspiracije, raspoloženja, blog identiteta, uopšte identiteta… Empty space… Ravnodušnost… Bilo je još ovakvih perioda. Obično bi se se nenadano okončali tren pre brisanja svih postova i čitavog bloga. Nekim čudom sve bi ponovo dobilo smisao, našao bi se razlog zašto ovo_i_ono i život bi ponovo postao lep. Sada ne nalazim tu iskru… Zato neću ni o čemu odlučivati. Pustiću da mi vreme došapne odluku.

27

Odmor?

Ne mogu reći da nije bilo lepih momenata. Prvi dodir praelementa i uživanje u plutanju sa ahhhhhhh efektom. MmmMMMMmmmmMmmmMMMM moja melodija koju sam pevala plutajući. Samo tada sam pevala. Još nekoliko takvih trenutaka ali nižeg intenziteta. Šum kao kad prisloniš školjku na uvo, a školjka je bila čitavo more. Hladovina kafea pored plaže i prvi gutljaj hladne nes kafe sa pogledom na pučinu. Povetarac na brodiću kojim idemo na bezobrazno skupo i kratko obilaženje susednih plaža.

Kuća iz sna

Ponovljeno na traženje mog sina koji je prvi izlet proveo igrajući tetris, ali drugi pokušaj nije dozvao osmeh na moje lice, osim što sam ponela aparat i zabeležila nekoliko pejzaža.

Hridi

Šetnja plažom uveče, smiraj dana koji podseća na tinejdžerska bezbrižna letovanja i zaziva opasno slatki ukus prošeka na jeziku. Pet knjiga koje sam pročitala, ponovo otkrivena strast čitanja. Internet kafe koji smo posetili tri puta, poznati dašak civilizacije. Radost mog sina kad dobije igračku, sladoled, časopis. Moja radost jer je naučio da čita, a počeo je i da piše.

Sladoled i telefon

Premalo. Sve bi moglo stati u pet dana. Ostalih deset bila je zbirka neugodnosti, neprijatnosti, nedostataka, napora, maltretiranja, nastojanja da se kompenzuju neugodnosti, neprijatnosti, nedostaci. Suviše za moj jedini odmor ove godine.

Lista NIKAD VIŠE je uvećana za neke stavke:
Nikad više u sezoni na crnogorsko more.
Nikad više u varijanti „soba sa upotrebom kuhinje i kupatila“.
Nikad više rastojanje soba – plaža veće od 100m.
Nikad više autobusom na more.
Nikad više kofer koji ne mogu da podignem (ima točkove, ali ipak ga treba preneti preko ivičnjaka i sl.)

Evo me u pokušaju da se integrišem i pripremim za posao sledeće nedelje. Svodim na minimum uticaj spoljnog sveta, zvuke, slike i pokrete. Dete je u poseti ocu. A ja tek sada imam malo PRAVOG odmora koji sam zaslužila, bog mi je svedok.