3

Hi there!

Hvala na pitanju, dobro smo. Bolje nego ikad, dodao bi moj đavolak na levom ramenu, na šta bi se njegov kolega anđelčić zimogrožljivo stresao i povukao za levu ušnu resicu – da ne čuje zlo. Nema nas na ovim virtuelnim stazama.

Zato nas ima na mnogim drugim, virtuelnim i realnim. Hodamo, grabimo, trčimo, jurimo… svega ima osim laganog hoda. Liči ponekad na uglačani tunel kojim se vrtoglavo spuštamo, uživajući u navali adrenalina. Ipak, dobro upravljamo tim svojim sankama. Posao, škola, priroda, sport, mnogo sporta i mnogo prirode. Mnogo manje kompjutera i interneta, ali i to se nađe, tek da se ne zaboravi. Ima i malo stranputice, ali brzo se prevazilazi i vraća u glavni tok. Uz sve to, i pored toga, mnogo novog – novih ljudi, događaja, znanja, poimanja. I oslobađanje od nekih stereotipa, od različitih viškova i balasta. I najvažnije – uživanje u svemu tome.

Red je, ipak, da se javimo. Da kažemo da smo dobro i mahnemo svim našim prijateljima koje samo ovuda srećemo.

 

Advertisements
9

Cheers!

Za glavnog urednika, junaka i domaćina ovog bloga prethodna godina je bila više nego uspešna. Pošao je u školu i pri prvom suočavanju sa matematikom odneo pobedu, tako da mu ta neman sada jede iz ruke i sluša sva njegova naređenja. Sa čitanjem odavno nema nikakvih problema, bez obzira  da li je ćirilica ili latinica, ali pisanje je enigma – šta će  mi to kad imam tastaturu?  Ipak, mora se pisati, ali za svako slovo on ima sopstveni način i onaj njihov ne želi da uči. Postao je član biblioteke, pročitao već četiri knjige i pitao bibliotekarku zašto mora da čeka 21 dan da bi vratio knjige. Počeo je da kuca na tastaturi, pomalo četuje sa nekim starijim drugarima i nervira se što mu to tako sporo ide. Krišom, vežba kucanje. Imao je prvi turnir u šahu, plasirao se u ozbiljno takmičenje i planira da osvoji zlatnu medalju. Čita i piše šahovske simbole i počeo je pomalo da kombinuje poteze. Igrajući igrice, počeo je da čita engleski, a fond reči je skoro dovoljan za svakodnevnu konverzaciju. Domaće zadatke završava za sat vremena. Završio je prvo polugodište svog prvog razreda, a opšta ocena u knjižici glasi: vrlo inteligentan i ambiciozan. Posmatrajući sve ovo, mama se pita šta je sledeće – blog, možda… ma ne, to mu nije neki izazov… ko zna… zajedno idemo dalje u tu avanturu, sa željom da nam sledeća godina donese bar isto ovoliko novih znanja i umeća, uspeha i radosti.

Dragi prijatelji, poznanici, slučajni prolaznici i putnici namernici, Neša i mama vam žele najlepšu i najbolju sledeću godinu, mnogo ljubavi, razumevanja, poštovanja, solidarnosti i poštenja. U to ime, živeli!

17

Iks

– Hoćeš li pomfrit za ručak, Nešo?
– Mmmm, mama, pogodila si me pravo u iks!
– U šta?
– U iks. Svako od nas ima dva iksa. Jedan iks je srce.
– A drugi?
– E, to ne mogu da ti kažem. Zato što ćeš uvek znati moju slabu tačku.

10

Veliki uspeh takmičara iz Srbije

Evropski  Tai Đi Ćuan i Ćigong  šampionat  (European Championship  Taiji & Qigong Federation for Europe – TCFE) održan je ove godine u Linköpingu, u Švedskoj od 7. do 9. novembra. Učešće je prijavilo preko 200 takmičara iz 17 zemalja iz cele Evrope, kao i veliki broj iskusnih i poznatih učitelja i trenera.

Srbiju su na ovom šampionatu predstavljali takmičari iz beogradskog kluba Hua Kang, predvođeni trenerom i međunarodnim sudijom, Đenđi Samardžijom: Dragi Slaveski i Nikola Bojić. Sa ponosom možemo reći da su naši takmičari opravdali poverenje i dostojno reprezentovali zemlju na ovom važnom međunarodnom takmičenju. Dokaz za to je pet osvojenih medalja:

  • Nikola Bojić za takmičarsku formu 42 – zlatna medalja
  • grupni nastup za takmičarsku formu sa mačem  – zlatna medalja
  • grupni nastup za takmičarsku formu 42 – srebrna medalja
  • Dragi Slaveski za takmičarsku formu 42 – bronzana medalja
  • Dragi Slaveski za takmičarsku formu sa mačem – bronzana medalja

Takmičari su doputovali u Beograd u utorak, 11. novembra, u 14:30 direktnim letom iz Stokholma. Članovi kluba su im priredili doček na aerodromu.

31

Zrnca, post festum

 

 

 

Počelo je kao čvrsta rešenost da ovaj odmor bude najbolji i najduži do sada i odluka da neću dozvoliti da ga bilo šta pokvari. Tako je i bilo. A ovo su neka od sakupljenih zrnaca:

 

Prostranstvo peska, mora i neba. Komocija koju je osećalo telo, pogled i duša. Obilje prostora na plaži za hodanje, stajanje, ležanje, gledanje, plivanje, bez nepoželjnih sudara sa drugim sličnim namernicima.

 

Ceduljica sa brojem telefona koju mi je krišom doturio zgodni konobar u piceriji gde smo Neša i ja ručali. – Znaš, kumo, dobili smo kupon za besplatni ručak – objasnio je Neša ovu situaciju.

 

Svaki pogled koji bi munjevito pobegao prema pučini, praćen velikim gutljajem čistog morskog vetra. Komadić mira koji bih tom prilikom složila u skladište. Napunjeno je.

 

Retki trenuci bezbrižnog plivanja oslobođenog brige za potomstvo. Potomak je obično bio zabavljen kopanjem rupe u pesku.

 

Srednjevekovni grad Šasi u staroj Zeti. Shas / Šas / Svač – je pomenut u XI veku kao episkopski grad, Mongoli su ga razorili 1242. godine u pohodu na Ulcinj. Obnovljen je ali je potpuno opustošen kada su ga Turci zauzeli 1571. godine. Jedan od kraljeva koji je njime vladao u IX veku bio je kralj Vladimir. Vladimir… ime kao da šumi kroz milenijume… kako to da nikad nisam čula za njega? Kasnije sam saznala da se zvao Jovan Vladimir a to ime mi je poznatije iz osnovnoškolske istorije. Prema legendi, kralj Vladimir je, zatočen od strane cara Samuila, u tamnici oslepljen. Samuilova ćerka Kosara se zaljubila u njega i da bi mu povratila vid, morala je sagraditi 365 crkava. Vladimiru se vratio vid i oni su živeli srećno sve dok Vladimir nije mučki ubijen odsecanjem glave. Sa tvrđave puca pogled na niziju gusto posutu kamenim ruševinama zaraslim u mediteransko bilje, jedva prepoznatljivim građevinama iz kojih se izdvajaju tri visoka vitka stuba.

 

Fantastična, bajkovita šuma kestenova od kojih su mnogi stari više od hiljadu godina, još iz vremena kralja Vladimira. Mudri kralj je, po legendi, doneo zakon da nijedan momak ne može da se oženi ako pre toga nije zasadio stablo kestena, jer je to bio jedan od važnijih izvora hrane. Neizbežno, premišljam koja bi obaveza danas bila u istoj meri na polzu naroda, i ne nalazim. Današnji momak bi jedva dočekao da obavezu ne ispuni jer se tada ne bi morao ženiti. Ili grešim?

 

Shvatanje i prihvatanje činjenice da sam na odmoru. Kao i uvek, to saznanje dolazi oko desetog dana, posle čega sledi opuštanje, zaboravljanje kalendara i časovnika. Ovog puta, imala sam dovoljno vremena da u toj činjenici uživam.

 

Pogled koji se pruža sa Rumije preko Skadarskog jezera na albansku obalu. Uvrnut osećaj – kao da sam istraživač svemira i otkrivam novu planetu sa artefaktima nepoznate civilizacije. Radoznalost i strepnja dok više zamišljam nego što vidim kroz udaljenu izmaglicu grad Skadar na obali jezera i odmah iza njega ogromne planine. Žalost što nisam uspela da odem do Skadra i testiram svoja predubeđenja.

 

Lepota Skadarskog jezera, morskija od mora samog. Jedino što nedostaje jeste neodoljivi slani miris.

 

Spokoj i tišina na ostrvu Beška, u podnožju srednjevokovne crkve okrenute prema pučini jezera. Prvi put sam poželela da negde ostanem zauvek.

 

Gostoprimstvo porodice Rondić kod koje smo boravili, prihvatanje mene i deteta kao članova porodice.

 

Energija mesta, muzike, ambijenta, trenera i svakog člana ponaosob koje su sve zajedno učinile da seminar tai chija krajem avgusta postane nezaboravan doživljaj. Grupa koja je posle samo 10 dana zajedničkog intenzivnog vežbanja postala uigrana i kompaktna. Ovo je bila kruna mog odmora.

 

Fotografisanje na plaži u smiraj dana, dodir belog satena i peska i odsjaj zalazećeg sunca na  uniformama. Logorska vatra uz šum talasa, zvezde krupne i bliske kao dukati. Ležala sam i dugo gledala u nebo.

 

Još se nisam pribrala. I to je deo šarma ovog odmora, ne pušta me, još bi da se družimo, da zadržimo te trenutke i da ih, kao klikere, premećemo i zveckamo njima. To ćemo i raditi, sve dok je moguće. Sve dok realnost ne napadne toliko ozbiljno da moram da se branim. A čak i tada ću u prve redove isturiti zrnca, nakupljeni mir, boje i mirise. Zato sam ih i skupljala.

 

20

Stigli i krenuli

Vratili smo se. Još se presabiramo ko smo, gde smo i što smo baš tu. Doneli smo mnogo zrnaca uspavanog peska, u odeći, kosi i na memorijskoj kartici. Imali smo i nezgode, ali se na  kraju sve dobro završilo. Više u slici ovde.

Nismo se ni osvestili a počela je školska godina. Neša je bio glavni sa svežim gipsom na ruci. Još slika ovde.